Goblet čučanj s pulsiranjem bez opterećenja preuzima poznatu goblet poziciju — ruke sklopljene u visini grada kao da držite teret — i dodaje male, kontrolisane pulsirajuće pokrete u najdubljem delu čučnja. Umesto da se spuštate, uspravite u potpunosti i ponavljate, spuštate se u pun čučanj, a zatim izvodite nekoliko kratkih pokreta gore-dole unutar donje trećine pokreta pre nego što se podignete i završite ponavljanje. Pošto u rukama nema stvarnog tereta, pozicija sa sklopljenim rukama ima drugačiju svrhu: pomera težište blago napred, pomaže da se spustite pravo između kukova i daje torzu orijentir da ostane uspravan.

Ova vežba odgovara širokom krugu vežbača. Početnici je koriste da nauče kako se zapravo oseća dubok, pravilno poravnat čučanj, a da pri tome ne moraju da upravljaju spoljnim teretom. Iskusniji vežbači je koriste kao zagrevanje pre rada sa šipkom ili bučicama, ili kao završnu vežbu sa velikim brojem ponavljanja kada su kvadricepsi i gluteusi već umorni. Upravo pulsirajuća komponenta je ono što je razlikuje od standardnog čučnja bez tereta — održavanje napetosti u donjoj trećini pokreta gradi vreme pod opterećenjem tačno u onom rasponu u kom je većina ljudi najslabija, posebno oko nivoa paralele.

Glavni rad padne na quadriceps femoris i gluteuse, uz uočljivo učešće unutrašnje strane butina koje kontrolišu kolena da se tokom dubine kreću ka spolja. Listovi i stabilizatori skočnog zgloba rade da vam pete ostanu naslonjene na pod, a trup održava torzo uspravnim uprkos poziciji grudi nagnute napred. Pošto svaki puls drži mišiće pod stalnom napetošću, peckanje se gradi brzo čak i bez dodatnog opterećenja — zahtevnost dolazi iz ponovljenih kontrakcija u mehanički nepovoljnoj poziciji, a ne iz velike težine.

Postavljanje je ovde važnije nego što većina ljudi očekuje. Vaš stav — otprilike u širini ramena ili malo širi, sa prstima blago okrenutim ka spolja — određuje da li možete da dostignete dubinu a da se pete ne podignu i kolena ne sruše ka unutra. Sklopljene ruke u visini grudi deluju kao protivteg: dok se spuštate, dozvolite da ruke i grudi ostanu visoko, dok kukovi idu dole i nazad između stopala. Ako je postavljanje loše, pulsiranje će to odmah otkriti, jer mali pokreti pri dnu ne ostavljaju prostora da se sakrije petlajuća peta ili zaobljen donji deo leđa.

Da biste je dobro izveli, spustite se dok butine ne budu bar paralelne sa podom, a zatim pulsirajte tako što se podignete nekoliko centimetara i kontrolisano spustite nazad, zadržavajući napetost tokom celog vremena. Izvedite sve pulsirajuće pokrete za jedno ponavljanje, ili svaki puls tretirajte kao zasebno ponavljanje, zavisno kako brojite — u svakom slučaju, nikada ne poskakujte iz dna pokreta i ne dopustite da pokret postane neuredan kako se umor razvija.

Najčešće greške su plitki pulsirajući pokreti izvedeni previše blizu vrha čučnja (što ovo pretvara u mini četvrtinski čučanj), podizanje peta sa poda i srušavanje kolena ka unutra kako unutrašnja strana butina slabi. Radite u dubini u kojoj možete da zadržite celo stopalo naslonjeno i kičmu neutralnu. Ako je dubok čučanj u početku neprijatan, blago proširite stav ili podignite pete na malom klina, i napredujte postepeno.